VLASTIMIR ĐUZA STOJILjKOVIĆ
POZORIŠNE POSLANICE
(Iz istoimene monografije autora Spasoja Ž. Milovanovića)
2.
Laž jedva čeka da se pokaže negde.
To je neverovatno koliko vreba guzicu. Ti se staviš u neku
situaciju, ali uvek igraš sebe, jer drukčije ne znaš, jer ne
možeš da igraš drugog čoveka.
Sve, sve si ti. Šminka tu ne može da pomogne, može samo da
oduzme i da zbuni publiku. Pretopostavlja se da glumac to lično
ne doživi. Ali, ako to ne doživiš – onda bolje nemoj da se
pojavljuješ. Jer zašto bi igrao ti?
A onda je najbolje da igraš kontra, da nije to to kako se on
predstavlja, nego da je suština njegovog bića negde izvan njega,
možda baš u tebi.
6.
Oni kažu: „Mi smo za stari Atelje 212!“.
Otkud ti znaš šta je „stari Atelje“?
„Stari Atelje“ je bio, i gotovo. Nema više... Novi ljudi, novo
vreme, novi način mišljenja...
Pozorište se menja. I treba da se menja, ne može da se bude
isti?! Nema ni veze...
Ja sam zato i menjao ansamble, jer ne valja da se učauriš. Bio
sam u stalnom angažmanu u Beogradskom dramskom pozorištu od
1952. do 1968, pa od 1968. do 1978. u „Ateljeu 212“. Onda sam se
ponovo vratio u Beogradsko dramsko i tu ostao do 1986, kad još
jedanput odlazim u „Atelje“, do penzije, 1994. I još sam igrao u
svim beogradskim pozorištima, kao gost ili po projektu. Tako je
bilo.
Ti i ja igramo deset godina, pa dosta više. Vreme je da igraš sa
drugim čovekom, koji ima drugačija shvatanja. Da saznaš nešto
novo.
Dobro je da igraš sa boljim glumcem od sebe, jer si onda i ti
bolji.
14.
Onda je došlo do toga da uđeš u jedno pozorište i tu si do
penzije, igrao ne igrao.
I to nije u redu. Ni prema glumcu, ni prema budžetu. Plaćaš
nekog ko ne igra, a ovaj, jadan, gubi vreme, jer mu ne daju da
igra ili nije u formi ili ne odgovara upravi,
E sad, najosetljiviji deo pozorišta je onaj deo glumaca koji ne
radi, koji nije zaposlen. I stvara se i neka zavidljivost i čuju
se pitanja: „Kako on igra, a ja ne igram ništa?“... Znaš, kao
kad te stavi u fudbalu na klupu.
Jedino se lepo radi kad se napravi projekat. Igramo ti i ja,
odigramo pedeset predstava, a onda se rasipamo. I kraj.
Prvi pečat tom načinu je dao „Atelje“. On je tako i nastao.
„Atelje“ nije imao svoje glumce, već je počao sa predstavama u
kojima su igrali svi glumci iz Beograda. Tako sad funkcionišu
„Zvezdara“ i „Slavija“.
Ali i tu ima problem: u tim projektima igraju samo odabrani
glumci. Najpoznatiji. Najpopularniji. Šta ćemo sa ostalima, a?
I opet Jovo nanovo.
Svako ima pravo na rad, ali ne i pravo na umetnost.
16.
Pozorište i dalje ima svoju publiku i održava se, to je čudo
jedno!
To, kad je živa reč – to je najosetljivija stvar. Taj direktan
fluid koji ide i sa scene i iz publike – to je to! Ne možeš da
ponoviš nigde više tako nešto. Svaka predstava se odigra
jedanput i nikad više tako. Uvežba se, a nikad ista.
Čudno je sve to sa živim ljudima. Zašto gledaš velike utakmice
sa tribina stadiona?! Niko neće da gleda na televiziji, ako ne
mora, već hoće da bude prisutan tamo! Ja sad gledam Olimpijadu
kući, a ljudi dali grdne pare za karte. Može da gleda na
televiziji, ali za pravog navijača nije isto.
U Velikoj Gradiški igramo banjalučku Gospođu ministarku. Popodne
odmaramo i pričamo sa gazdom restorana čiji je brat u Engleskoj.
I on kaže: „E, moj brat ima godišnju kartu za 'Čelzi'. I jednog
dana mu telefoniraju iz kluba – Oprostite, je l' sve u redu?
Niste bili na dve utakmice?“ „Čelzi“ neguje potrebu da se dođe
na stadion.
Pozorište je potreba, koja mora da se neguje.
21.
Kad si mlad glumac trema ume da parališe i telo i jezik.
Pred premijeru mjuzikla Slatka Irma, tamo šezdesetih godina, u
kojoj sam trebao i da glumim i pevam i igram, imao sam toliku
tremu da sam legao u garderobi i samo ponavljao: „Ja to ne
smem!“
Svi koji su bili oko mene su se trudili da me dignu, da me
ohrabre, da me izguraju na scenu.
Postoji i ona druga trema koja čoveka stimuliše da da što bolje
od sebe.
Pozorište, a posebno gluma, je nezahvalan i nezdrav posao, koji
ni mi glumci ne cenimo dovoljno, niti nas drugi cene. I ja sam
ranije često obezvređivao ovaj hleb koji jedem.
Gluma je svakodnevno silovanje i svakodnevno ulaganje. Stalno
polažeš ispit, svaka premijera je novi ispit, svaka predstava, i
svaki put te iznova ocenjuju kao da ranije ništa nisi uradio.
Stalno polažeš ispite, a nikad ne diplomiraš.
Možda jedino kad glumac umre, pa mu onda drže i pišu slovo.
Zanimljivo je da glumci uglavnom umiru leti, u julu i avgustu,
kad pozorišta ne rade, jednostavno se ugase.
30.
Sve mi se brka šta je bilo ovog meseca… A tačno pamtim šta je
bilo pre rata, pamtim sve, majke mi. Pamtim kad je kralj
Aleksandar poginuo! Ja sam imao šest godina kad su ga ubili u
Marseju. Nisam ja tad znao šta to znači, znam samo – neka crna
kola prođoše, auto… žene plaču, otac plače…
Kad se tako raspričam, klinci me zezaju: „Je li, a kad je to
bilo?“
-„'34-te.“
-„Je l' 1834? ... Kralj Aleksandar? Je l' Obrenović?“
-„Ma nije. Ali i to pamtim, znaš.“
Pamtim ono što je bilo pre pedeset, šezdeset godina, k'o da je
bilo pre neki dan, ali ne smatram sebe odgovornim ni prema čemu.
Shvatam da je sve neozbiljno i sve je laž. Počevši od velikih
zemalja, od politike... sve je to laž.
Život je najosnovniji stvar. A najmanje se radi o životu.
Gledam ovo – u Skupštini se prepucavaju. Svi govore: „Građani
Srbije“. Kad čujem to: „Građani Srbije...“ ... Mi građani?! Oni
ne daju ni pet para – kakvi „građani Srbije“! Šta njih briga za
građane Srbije! – „Biće bolje, ali PDV povećavamo.“ Znači, sve
je laž. Glupo je. Kao u Čekajući Godoa – glupo je koprcati se,
glupo je. Boriš se za neke ideje, sutradan – one ne važe. Ceo
svet živi u lažima, kako ne shvataš?!
Učili smo istoriju i razne stvari. Masa stvari je nejasna.
Crkva?... Pa nauka je u kontri sa crkvom. Kome da veruješ?! Ti
kad gledaš taj prostor iznad sebe i kad gledaš kako se sve
okreće – to je ta matematika koju je neko napravio, ali ko?!
Valjda je to Bog. Ali, ima raznih bogova! Jedan čovek veruje u
ovog, drugi u ovog, i svako ima svoje teorije. Ovaj kaže ovako
je bilo, onaj onako je bilo. Jedan Bog?! Možda je to i jedan
Bog, ali je mnogo različitih puteva do njega da ne možeš da se
snađeš. Ma, koji ti bog pomaže njemu se i klanjaj. Koji ti je
put lakši i lepši njime i idi. Čak se i istorija piše tako da ne
možeš da se snađeš u njoj.
A svaki čovek ima svoj unutrašnji svet, svoju vasionu. Onda
uvažavaj to njegovo i nemoj da se boriš protiv njega.
37.
Takvi smo mi glumci – samo da igraš na filmu.
Pozorište je mnogo plemenitije nego film i televizija. Film i
televizija su nepromenjljivo stanje. A svaka predstava je
drukčija. Nikad ne može da bude ista i da hoćeš – nema šanse.
Na televiziji sam dugo radio, pogotovu Pozorište u kući, svakog
utorka nova epizoda se snimala. Tu mi je svaka epizoda bila
premijera, možda je glupo, ali čak sam jednom izjavio da je
televizija mnogo interesantnija nego pozorište. Jer igram sa
mnogo raznih partnera, uvek je bio jedan novi gost, s kojim
nikada nisam ni igrao u pozorištu. Naravno, tu sam pogrešio.
Odnos prema kamerama mora da bude kao odnos prema partneru na
sceni.Ta kamera te posrednim putem prebacuje do milionskog
gledališta. U pozorištu nema posredovanja, sam se ističeš.
Ako je kamera na tebi, moraš odmah da je osetiš. Jedna kamera te
prati, druga prihvata. Tu se sve zna, nema slučajnosti. A kad
nema slučajnosti, onda to nije život.
Oko 120 epizoda Pozorište u kući je smimljeno, u tri navrata.
Dečak, Goran Trifunović, koji je sa nama počeo je porastao i
završio prava, pa je mesto njega prvo pozvan Brstina, ali je
ipak bio Maro Brailo. Bila je to jedna od najdužih
televizijiskih serija.
Kritika je tada pisala da je život u porodici malograđanština,
jer, u to vreme, su još bili popularni ratni i poratni filmovi,
„Crni talas“ je još uvek na snazi itd. Ipak, nije mi to bilo
jasno – najosnovnija shvatanja o životu i odnosu prema ljudima,
nose se iz detinjstva, iz porodice, iz kućnog vaspitanja. Ova
serija je bila za kućnu upotrebu, neke obične, životne teme,
međutim veliki broj generacija je gledalo tu seriju, to je
trajalo godinama i svako ko je tad živeo seća se toga. Dokaz je
i njeno reprizizanje i rimejk posle mnogo broja godina. Sad
skoro kad sam bio u Ljubljani oni su otkupli seriju i to se tamo
emitovalo.
Ima uvek ljudi koji sebe nađu u svemu tome, u likovima,
situacijama, životu, trenutku.
Pokušao sam da gledam te reprize i rimejk Pozorišta u kući, ali
brzo sam odustao. Bio sam tada mnogo tužan. Gotovo svi iz te
serije nisu više živi. Na sceni smo ostali samo Ljiljana Lašić i
ja. Ona je mnogo mlađa, a moji drugovi su umrli. Gotovo je.
Često mislim: nemam više prijatelja.
46.
Ko će šta biti - to bi trebalo da zavisi ne od mladih, nego od
ovih koji vode računa o mladim ljudima.
U vreme kad sam upisao Akademiju je jako bilo privlačno raditi u
pozorištu. To je bila cenjena ustanova.
Pre rata u pozorište su išle neke vagabunde koje ne znaju šta će
da rade, pa idu u pozorište. Tako je bilo. Ima divnih glumaca
koji su tako zalutali i našli sebe.
U prvom, drugom razredu gimnazije u Kruševcu, dolazila su deca u
seljačkom odelu iz Pepeljevca, Kaonika, i drugih okolonih
sela... Mora da prođe deset kilometara da bi došao na čas... I
vrati se i radi kod kuće poljoprivredne poslove. A učitelj kaže
ocu: „Ti ovo dete da daš u tu i tu školu. Ima talenat za to“...
I bili su najbolji đaci. Lekari, inženjeri... Fenomenalni. Pa
prva garnitura naših intelektualaca se školovala u Nemačkoj, u
Francuskoj. I to su dobijali od države stipendije. E sad me
zanima ovaj mali ...Teodor fon Burg, što je najbolji na svetu iz
matematike – šta će Srbija sa njim da uradi?!
Sin Milana Puzića je statirao u „Ateljeu“ u onim masovnim
scenama, ne u tekstu... I Milan kaže: „Šta da radim?“, jer ovaj
mali studira elektroniku koja je u začetku bila kod nas i gde
će?! I kojim slučajem, tako se dogodilo – on se nađe u Kanadi i
napravi preduzeće, napravi lovu ... Šta bi bio Nikola Tesla da
je ostao ovde?! Bio bi niko i ništa, je l' da?
To su tajne. Ko zna šta bi bio kad bi bio ovo, ono...
Kad pitaš sad klinca šta bi bio – nema pojma šta ga
interesuje...
Velika je navala na prava! Pazi u jednoj bespravnoj zemlji ti
studiraš pravo!?
Za mene je velika tajna kako sam se uopšte našao na tom
glumačkom putu. Ko da me neko izručio tu gde jesam.
I kad sam postao glumac ja nisam to shvatao ništa ozbiljno.
Igram u pozorištu i onda Dule Jakšić navali daj da igramo, daj
da pevamo! Dule i ja, glumci – pevamo koncerte!
Sve sam ja to shvatao kao prolazno, misleći šta ću da budem...
Nemam pojma.
48.
Čekaj – puška mora da opali.
Nas nekoliko u Kruševačkom pozorištu, 1946. i 1947, smo igrali,
igrali... Znaš gde je bilo pozorište? – Sad je tu banka – od
sadašnjeg Kruševačkog pozorišta ukoso.
Bora Mihailović je bio profesor književnosti i nemačkog jezika,
a završio je tu prvu Glumačku školu pri Narodnom pozorištu, još
pre Drugog svetskog rata, zajedno sa Matom Miloševićem. Morao je
da se vrati u Kruševac, jer se nešto bio razboleo...
Bora Mihailović nas je sve okupio... Bio je predani pozorišni
radnik i veliki intelektualac.
Nije bio mator toliko... Za nas je bio mator. Imao pedesetak
godina otprilike.
Gostujemo u Trsteniku, Vrnjačkoj banji... i pokvari se kamionet.
Mi sedimo – Rada Savićević, Olgica ... – duva vetar, ne možeš da
stojiš koliko je hladno, vozač čuka oko motora, a Bora dođe
ispod fara i čita knjigu. On to koristi svaki trenutak.
I voleo je da zaspi na sceni. Igramo neku predstavu i on se
sakrije ispod stola, ispod čaršafa i zaspi.
On je odgajio čitavu generaciju glumaca u Kruševcu: Miodrag
Petrović Čkalja, Taško Načić, Radmila i Božidar Savićević,
Budimir i Zorica Stefanović, Olgica Stanisavljević ...
Interesantan je Kruševac, inače – ima veliki broj značajnih
glumaca, reditelja, pisaca ... Pored ovih, da kažem Borinih, tu
su još i Milan Puzić, Bata Paskaljević, Dušan Radenković, Vlasta
Radovanović, Novak Novak, Vlada Vukmirović, Radmila Živković,
Milija Vuković, Nebojša Bradić, Vojin Ćetković, Marko Živić,
Nataša Tapušković, Nataša Marković, pa Nedić i ti... i to se
ponavlja iz generacije u generaciju. U jednom periodu je samo
još Kragujevac mogao da se pohvali tolikim brojem značajnih
glumaca i pozorišnih ljudi.
Kako se kaže – to je endemski... Endemska naklonost prema
pozorištu.
Mnogo je lepa stvar pozorište, zarazna....
49.
Rada Savićević je mnogo bila aktivna u Udruženju Kruševljana,
ovde u Beogradu. Kažem joj: „Rado, ti si u Beogradu, pusti
Kruševac! Ako ćeš Veče Kruševljana, 'ajdemo u Kruševac.!“
To jedino kod nas ima: „Veče Čačana“, „Veče Kruševljana“... u
Beogradu. Ma ti ti si, bre, Beograđanin i gotovo. Ko u Njujorku
slavi da je iz Čikaga?!
Od 1947. sam u Beogradu. Išao sam u Kruševac jedino da vidim
roditelje i braću. Do 1991. Nisam priviro u Kruševačko
pozorište, osim '63, kada smo igrali u čast Leke Bošnjanca.
Igrali smo tad Sumnjivo lice. Dinulović je režirao. Igrala Rada
Savićević, Olga moja, ja, Čkalja, Guta Dobričanin, Bata
Paskaljević... A večera na Jastrepcu! Leka igra kapetana, a
misli šta se događa na Jastrepcu, jer se sprema tamo sve! Ja sam
igrao Đoku apotekara, Čkalja Viću pisara, a Guta igrao onog ...
„Probudim se jutros rano...“, Aleksu Žunjića... I mi odemo na
Jastrebac na pečenje, mlada ovčetina sa lojem iz frižidera,
oštar nož i ti režeš sam i hladan špricer. Specijalitet.
Onda sam od 1991. do 1996, kao gostujući glumac, imao pet
premijera u Kruševačkom pozorištu. To je jedino izvanbeogradsko
pozorište u Srbiji gde sam igrao premijere.
Sve ostalo vreme sam proveo u Beogradu.
Beograd me je naučio da se oslobodim provincije, pre svega
provincije u sebi.
50.
Muku sam video sa kruševačkim izgovorom.
Tek sam na Akademiji uspeo da ga ispravim i to jedva. Meni je i
radio mnogo pomogao da popravim svoj govor. Kasnije sam to
iskoristio, kao voditelj „Zabavnika“. I Rade Marković mi je
mnogo pomogao oko izgovora. Onda je sa mnom radio i Mavid
Popović, on je specijalno bio poznat po kratko-uzlaznim
akcentima: "Cipela", terao je da izgovaram. Onda bi ja išao
ulicom i to ponavljao, kao strani jezik da učim. Mata Milošević
je nas „tesao“ sa nekim planom, to ništa nije bilo slučajno niti
nasumice rađeno, ništa nije bilo uzalud. A inače je bio veoma
zatvoren čovek. Nije se sa nama družio, ni kada smo imali
drugarske večeri, a voleo je da popije. I kad popije svoje, samo
kaže: „Deco, do viđenja“, bio je uvek uštogljen.
Glumac mora da vodi računa o dikciji, izgovoru, intonaciji.
Dubrovačke letnje igre, 1972. Igramo
Krležinog Areteja na tvrđavi Bokar. Režija: Žorž Paro.
Napravio je dve podele, kao dve predstave: jedna glumačka podela
počne Areteja iz jednog prostora tvrđave u 21:00, pa
posle prve scene, posle pola sata, kad se premesti za drugu
scenu u drugi prostor, u onom prvom prostoru počne predstava sa
drugom podelom i drugom publikom. To više nikad nigde nisam
video, sjajan rediteljski postupak! Relja Bašić i ja smo igrali
istu ulogu. Dođe on jednog dana do mene, ja sedim i pijem pivo,
i kaže mi: „Slušaj, davi me lektorka. Poslala me kod tebe da me
naučiš, kaže, pogrešno govorim.“ Ja iz Kruševca, a on iz
Zagreba! Relja je zanosio na zagrebački, a
u Areteju nije bilo lokalizama, pa se desilo da ja
bolje govorim od njega.
Ali, mnogo pre Akademije, tek je počeo Drugi svetski rat, a ja
sam tek bio počeo gimnaziju u Čačku. Otac me je posalo u Čačak
da popravim jezik, jer se u Kruševcu govori nakaradno. Mi
razvlačimo, ačemo, a oni govore fenomenalno.
I ja naiđem na nepremostivu prepreku.
-„A u, ti si Moravac!“
-„Pa i kroz Čačak prolazi Morava!“
Ali Moravac, to znači „južna pruga“.
U Čačku je bio internat za učiteljsku decu. Blizu gnimnazije.
Velika gimnazija bila u Čačku. I tu u internatu imali smo i
profesoricu isto, pa isto neka predavanja. Divota jedna.
Al' izdržim dva meseca i plačem svaki dan. Ne mogu više. Mene
sramota. nisam smeo da odgovaram, jer govorim kruševački.
Tad sam shvatio šta znači kad te neko prokaže.
75.
Što si duže van pozorišta, to ga se više uželiš.
Ja ne pripadam ovom svetu, ne zanima me. Nekako ništa ne valja
kod nas. Ništa ne valja. On ti prodaje šljivu koja je za
bacanje. To je mentalitet naroda. Nigde u svetu nema da ti
prodaje nešto čemu je istekao rok. Mora da bude sve u redu.
Isto kao u pozorištu, zamisli glumce koji foliraju glumu. Oni su
zapravo ta trula šljiva. Ito je jako zarazno. Voće jedno od
drugog truli, pokvari. Tu su te negativne odrednice daleko jače
od ovih pozitivnih.
Čovek je sam sklon varanju. A onda kažeš pa doboro neka ide kako
ide.
Pozorište, koliko god da se menja, ono je večito, o tome se
radi. Ali sam se ja promenio.
EPILOG O VLASTIMIRU ĐUZI STOJILjKOVIĆU
U svojih 85 godina života, Vlastimir Đuza Stojiljković se
pojavljivao pred publikom na svakih 4 dana. Takav bi bio
najpribližniji rezultat dobijen najjedostavnijom matematičkom
računicom.
Ovaj i ovakav statistički podatak dao je osnovu za kretanje
poroznom granicom privatnog i javnog života jednog od, bez
ikakve sumnje, najautentičnijih glumca Srbije i eks-Jugoslavije.
Odrednica „autentičan“ samo je još jedan od epiteta kojim se
prepoznaje glumački izraz Vlastimira Đuze Stojiljkovića u
razmenjivanju odraza između fikcionalnih i nefikcionalnih priča.
Vlastimir Đuza Stojiljković je rođen u mestu Ražanj, 30.juna
1929.godine, u učiteljskoj porodici. Seljenje porodice, po
ukazima o premeštanju učitelja, odveli su ga prvo u Makedoniju,
a zatim u sela u okolini Kruševca, konačno i u sam Kruševac.
Završio je gimnaziju u Kruševcu, baveći se amaterski glumom.
Na poziv profesora istorije i nemačkog jezika u kruševačkoj
Gimnaziji, Bore Mihailovića, polaznika prve generacije Glumačke
škole pri Narodnom pozorištu u Beogradu (tadašnji pun naziv
„Kraljevsko Srpsko Narodno pozorište”), pojavljuje se u prvoj
predstavi novooformljenog Okružnog pozorišta u Kruševcu, 1946.
Odlukom tadašnje vlasti, kao posledica planskog školovanja
obrazovnih kadrova, upisuje se na Rudarsko-geološki fakultet,
koji napušta u trećem semestru i upisuje se sa prvom generacijom
studenata Akademije pozorišnih umetnosti, 1948.
Popularnost je stekao filmom Ljubav i moda, 1960, za koji je
otpevao čuvenu pesmu Devojko mala. Ipak, najšira publika,
različitih generacija, pamti ga po ulogama u TV serijama
Pozorište u kući i Na slovo, na slovo, radio-programu Zabavnik
i, zajedno sa Milenom Dravić, TV šou-programu Liftom na 5.
sprat, premijerno emitovanih, repriziranih i obrađivanih u više
navrata od trenutka nastanka, sredinom sedamdesetih godina
20.veka, do danas. Pojavljivanje u više od 38 serija, 87 igranih
i televizijskih filmova i drama, 310 radio-drama, učinili su ga
nesvakidašnjim miljenikom prostora nekadašnje SFRJ. Stojiljković
je takođe pozajmljivao glasove junacima brojnih crtanih filmova
(ostao je najviše upamćen kao Patak Dača, Optimus Prajm,
iz Transformersa i Rafaelo, iz Nindža
kornjača).
Onoliko koliko je za njegovu glumačku inicijaciju zaslužan Bora
Mihailović, toliko je za njegov glumački izraz i poimanje
pozorišne, filmske, TV i radio umetnosti, bilo zaslužno iskustvo
savladavanja ovih medija uz pomoć profesora i reditelja Mate
Miloševića, Miroslava Belovića, Minje Dedića i Soje Jovanović.
Stvaralaštvo u mediju i za medij pozorišta, ipak, neprekidno je
suprotstavljao i davao mu preimućstvo nad bilo kojim drugim
načinima i formama umetničkog i ne umetničkog izražavanja. Za
152 uloge u pozorišnim premijerama dobio je najznačajnija
priznanja: Sterijinu nagradu, 2 „Oktobarske nagrade“ grada
Beograda, „Dobričin prsten“ za životno delo, „Statuetu zlatni
ćuran“ za životno delo, Statuetu „Joakim Vujić“ za izuzetan
doprinos razvoju pozorišne umetnosti u Srbiji i Sterijina
nagrada za naročite zasluge na unapređenju pozorišne umetnosti i
kulture; te čitav niz nagrada za pojedinačne uloge i predstave
na svim prestižnim festivalim ne samo u Srbiji, već i šire.
Kao pozorišni glumac je prvi put debitovao 1951.godine
u Beogradskom dramskom pozorištu (BDP). U BDP je radio
do 1968, nakon čega prelazi u „Atelje 212“. U BDP se
vratio 1978. i ostao tamo do 1986, kada ponovo prelazi u „Atelje
212“, u kom igrao do penzionisanja, 1994. Takođe, igrao je na
svim pozorišnim scenama Beograda. Izvanbeogradske premijere je
imao u Kruševačkom pozorištu (12) i Pozorištu „Dobrica
Milutinović“ u Sremskoj Mitrovici (1). Kao gostujući glumac,
odigrao je premijere i na 4 scene u Crnoj Gori, Hrvatskoj i
Bosni i Hercegovini.
Naizgled lakoća pripremanja i igranja uloga, posvećenost i
predusretljivost, do poslednjeg trenutka života činili su ga
jednim od najzauzetijih glumaca.
Kao retko kojeg pozorišnog stvaraoca kritika je u kontinuitetu
hvalila kvalitet njegovih izvedbi, vrlo rano ga progaslivši
začetnikom „moderne glume“ u Srbiji. Pokušavajući da asimilira i
anticipira sopstvenu glumački postupak, Vlastimir Đuza
Stojiljković, u više navrata i na više različtitih mesta,
insistirao je na prirodnosti i promišljenosti svakog od
sredstava glumačkog izraza u međusobnoj distribuciji
svakodnevnih životnih detalja i umetničke „stvarnosti“.
Konačno, zašto smo ovaj poslednji odeljak nazvali „Epilog“?
“Epilog je, po tradiciji, deo komada 'izvan fikcije' (izvlače se
zaključci iz povesti, zahvaljuje se publici); on je spajao
fabulu s realnošću, i po tome se razlikovao od raspleta kao
poslednjeg fikcionalnog segmenta.(...) Ono što zatim sledi
sasvim je izvan dramske radnje koja se odnosi na njega i koja ga
i čini glavnim junakom ove drame. Zato poslednji deo komada i
nije nazvan činom već epilogom, koji je zapravo početak jedne
nove povesti. (...)”1
