VLASTIMIR ĐUZA STOJILjKOVIĆ
POZORIŠNE POSLANICE
(Iz istoimene monografije autora Spasoja Ž. Milovanovića)



2.
Laž jedva čeka da se pokaže negde.
To je neverovatno koliko vreba guzicu. Ti se staviš u neku situaciju, ali uvek igraš sebe, jer drukčije ne znaš, jer ne možeš da igraš drugog čoveka.
Sve, sve si ti. Šminka tu ne može da pomogne, može samo da oduzme i da zbuni publiku. Pretopostavlja se da glumac to lično ne doživi. Ali, ako to ne doživiš – onda bolje nemoj da se pojavljuješ. Jer zašto bi igrao ti?
A onda je najbolje da igraš kontra, da nije to to kako se on predstavlja, nego da je suština njegovog bića negde izvan njega, možda baš u tebi.

6.
Oni kažu: „Mi smo za stari Atelje 212!“.
Otkud ti znaš šta je „stari Atelje“?
„Stari Atelje“ je bio, i gotovo. Nema više... Novi ljudi, novo vreme, novi način mišljenja...
Pozorište se menja. I treba da se menja, ne može da se bude isti?! Nema ni veze...
Ja sam zato i menjao ansamble, jer ne valja da se učauriš. Bio sam u stalnom angažmanu u Beogradskom dramskom pozorištu od 1952. do 1968, pa od 1968. do 1978. u „Ateljeu 212“. Onda sam se ponovo vratio u Beogradsko dramsko i tu ostao do 1986, kad još jedanput odlazim u „Atelje“, do penzije, 1994. I još sam igrao u svim beogradskim pozorištima, kao gost ili po projektu. Tako je bilo.
Ti i ja igramo deset godina, pa dosta više. Vreme je da igraš sa drugim čovekom, koji ima drugačija shvatanja. Da saznaš nešto novo.
Dobro je da igraš sa boljim glumcem od sebe, jer si onda i ti bolji.

14.
Onda je došlo do toga da uđeš u jedno pozorište i tu si do penzije, igrao ne igrao.
I to nije u redu. Ni prema glumcu, ni prema budžetu. Plaćaš nekog ko ne igra, a ovaj, jadan, gubi vreme, jer mu ne daju da igra ili nije u formi ili ne odgovara upravi,
E sad, najosetljiviji deo pozorišta je onaj deo glumaca koji ne radi, koji nije zaposlen. I stvara se i neka zavidljivost i čuju se pitanja: „Kako on igra, a ja ne igram ništa?“... Znaš, kao kad te stavi u fudbalu na klupu.
Jedino se lepo radi kad se napravi projekat. Igramo ti i ja, odigramo pedeset predstava, a onda se rasipamo. I kraj.
Prvi pečat tom načinu je dao „Atelje“. On je tako i nastao. „Atelje“ nije imao svoje glumce, već je počao sa predstavama u kojima su igrali svi glumci iz Beograda. Tako sad funkcionišu „Zvezdara“ i „Slavija“.
Ali i tu ima problem: u tim projektima igraju samo odabrani glumci. Najpoznatiji. Najpopularniji. Šta ćemo sa ostalima, a?
I opet Jovo nanovo.
Svako ima pravo na rad, ali ne i pravo na umetnost.

16.
Pozorište i dalje ima svoju publiku i održava se, to je čudo jedno!
To, kad je živa reč – to je najosetljivija stvar. Taj direktan fluid koji ide i sa scene i iz publike – to je to! Ne možeš da ponoviš nigde više tako nešto. Svaka predstava se odigra jedanput i nikad više tako. Uvežba se, a nikad ista.
Čudno je sve to sa živim ljudima. Zašto gledaš velike utakmice sa tribina stadiona?! Niko neće da gleda na televiziji, ako ne mora, već hoće da bude prisutan tamo! Ja sad gledam Olimpijadu kući, a ljudi dali grdne pare za karte. Može da gleda na televiziji, ali za pravog navijača nije isto.
U Velikoj Gradiški igramo banjalučku Gospođu ministarku. Popodne odmaramo i pričamo sa gazdom restorana čiji je brat u Engleskoj. I on kaže: „E, moj brat ima godišnju kartu za 'Čelzi'. I jednog dana mu telefoniraju iz kluba – Oprostite, je l' sve u redu? Niste bili na dve utakmice?“ „Čelzi“ neguje potrebu da se dođe na stadion.
Pozorište je potreba, koja mora da se neguje.

21.
Kad si mlad glumac trema ume da parališe i telo i jezik.
Pred premijeru mjuzikla Slatka Irma, tamo šezdesetih godina, u kojoj sam trebao i da glumim i pevam i igram, imao sam toliku tremu da sam legao u garderobi i samo ponavljao: „Ja to ne smem!“
Svi koji su bili oko mene su se trudili da me dignu, da me ohrabre, da me izguraju na scenu.
Postoji i ona druga trema koja čoveka stimuliše da da što bolje od sebe.
Pozorište, a posebno gluma, je nezahvalan i nezdrav posao, koji ni mi glumci ne cenimo dovoljno, niti nas drugi cene. I ja sam ranije često obezvređivao ovaj hleb koji jedem.
Gluma je svakodnevno silovanje i svakodnevno ulaganje. Stalno polažeš ispit, svaka premijera je novi ispit, svaka predstava, i svaki put te iznova ocenjuju kao da ranije ništa nisi uradio. Stalno polažeš ispite, a nikad ne diplomiraš.
Možda jedino kad glumac umre, pa mu onda drže i pišu slovo.
Zanimljivo je da glumci uglavnom umiru leti, u julu i avgustu, kad pozorišta ne rade, jednostavno se ugase.

30.
Sve mi se brka šta je bilo ovog meseca… A tačno pamtim šta je bilo pre rata, pamtim sve, majke mi. Pamtim kad je kralj Aleksandar poginuo! Ja sam imao šest godina kad su ga ubili u Marseju. Nisam ja tad znao šta to znači, znam samo – neka crna kola prođoše, auto… žene plaču, otac plače…
Kad se tako raspričam, klinci me zezaju: „Je li, a kad je to bilo?“
-„'34-te.“
-„Je l' 1834? ... Kralj Aleksandar? Je l' Obrenović?“
-„Ma nije. Ali i to pamtim, znaš.“
Pamtim ono što je bilo pre pedeset, šezdeset godina, k'o da je bilo pre neki dan, ali ne smatram sebe odgovornim ni prema čemu.
Shvatam da je sve neozbiljno i sve je laž. Počevši od velikih zemalja, od politike... sve je to laž.
Život je najosnovniji stvar. A najmanje se radi o životu.
Gledam ovo – u Skupštini se prepucavaju. Svi govore: „Građani Srbije“. Kad čujem to: „Građani Srbije...“ ... Mi građani?! Oni ne daju ni pet para – kakvi „građani Srbije“! Šta njih briga za građane Srbije! – „Biće bolje, ali PDV povećavamo.“ Znači, sve je laž. Glupo je. Kao u Čekajući Godoa – glupo je koprcati se, glupo je. Boriš se za neke ideje, sutradan – one ne važe. Ceo svet živi u lažima, kako ne shvataš?!
Učili smo istoriju i razne stvari. Masa stvari je nejasna. Crkva?... Pa nauka je u kontri sa crkvom. Kome da veruješ?! Ti kad gledaš taj prostor iznad sebe i kad gledaš kako se sve okreće – to je ta matematika koju je neko napravio, ali ko?! Valjda je to Bog. Ali, ima raznih bogova! Jedan čovek veruje u ovog, drugi u ovog, i svako ima svoje teorije. Ovaj kaže ovako je bilo, onaj onako je bilo. Jedan Bog?! Možda je to i jedan Bog, ali je mnogo različitih puteva do njega da ne možeš da se snađeš. Ma, koji ti bog pomaže njemu se i klanjaj. Koji ti je put lakši i lepši njime i idi. Čak se i istorija piše tako da ne možeš da se snađeš u njoj.
A svaki čovek ima svoj unutrašnji svet, svoju vasionu. Onda uvažavaj to njegovo i nemoj da se boriš protiv njega.

37.
Takvi smo mi glumci – samo da igraš na filmu.
Pozorište je mnogo plemenitije nego film i televizija. Film i televizija su nepromenjljivo stanje. A svaka predstava je drukčija. Nikad ne može da bude ista i da hoćeš – nema šanse.
Na televiziji sam dugo radio, pogotovu Pozorište u kući, svakog utorka nova epizoda se snimala. Tu mi je svaka epizoda bila premijera, možda je glupo, ali čak sam jednom izjavio da je televizija mnogo interesantnija nego pozorište. Jer igram sa mnogo raznih partnera, uvek je bio jedan novi gost, s kojim nikada nisam ni igrao u pozorištu. Naravno, tu sam pogrešio.
Odnos prema kamerama mora da bude kao odnos prema partneru na sceni.Ta kamera te posrednim putem prebacuje do milionskog gledališta. U pozorištu nema posredovanja, sam se ističeš.
Ako je kamera na tebi, moraš odmah da je osetiš. Jedna kamera te prati, druga prihvata. Tu se sve zna, nema slučajnosti. A kad nema slučajnosti, onda to nije život.
Oko 120 epizoda Pozorište u kući je smimljeno, u tri navrata. Dečak, Goran Trifunović, koji je sa nama počeo je porastao i završio prava, pa je mesto njega prvo pozvan Brstina, ali je ipak bio Maro Brailo. Bila je to jedna od najdužih televizijiskih serija.
Kritika je tada pisala da je život u porodici malograđanština, jer, u to vreme, su još bili popularni ratni i poratni filmovi, „Crni talas“ je još uvek na snazi itd. Ipak, nije mi to bilo jasno – najosnovnija shvatanja o životu i odnosu prema ljudima, nose se iz detinjstva, iz porodice, iz kućnog vaspitanja. Ova serija je bila za kućnu upotrebu, neke obične, životne teme, međutim veliki broj generacija je gledalo tu seriju, to je trajalo godinama i svako ko je tad živeo seća se toga. Dokaz je i njeno reprizizanje i rimejk posle mnogo broja godina. Sad skoro kad sam bio u Ljubljani oni su otkupli seriju i to se tamo emitovalo.
Ima uvek ljudi koji sebe nađu u svemu tome, u likovima, situacijama, životu, trenutku.
Pokušao sam da gledam te reprize i rimejk Pozorišta u kući, ali brzo sam odustao. Bio sam tada mnogo tužan. Gotovo svi iz te serije nisu više živi. Na sceni smo ostali samo Ljiljana Lašić i ja. Ona je mnogo mlađa, a moji drugovi su umrli. Gotovo je.
Često mislim: nemam više prijatelja.

46.
Ko će šta biti - to bi trebalo da zavisi ne od mladih, nego od ovih koji vode računa o mladim ljudima.
U vreme kad sam upisao Akademiju je jako bilo privlačno raditi u pozorištu. To je bila cenjena ustanova.
Pre rata u pozorište su išle neke vagabunde koje ne znaju šta će da rade, pa idu u pozorište. Tako je bilo. Ima divnih glumaca koji su tako zalutali i našli sebe.
U prvom, drugom razredu gimnazije u Kruševcu, dolazila su deca u seljačkom odelu iz Pepeljevca, Kaonika, i drugih okolonih sela... Mora da prođe deset kilometara da bi došao na čas... I vrati se i radi kod kuće poljoprivredne poslove. A učitelj kaže ocu: „Ti ovo dete da daš u tu i tu školu. Ima talenat za to“... I bili su najbolji đaci. Lekari, inženjeri... Fenomenalni. Pa prva garnitura naših intelektualaca se školovala u Nemačkoj, u Francuskoj. I to su dobijali od države stipendije. E sad me zanima ovaj mali ...Teodor fon Burg, što je najbolji na svetu iz matematike – šta će Srbija sa njim da uradi?!
Sin Milana Puzića je statirao u „Ateljeu“ u onim masovnim scenama, ne u tekstu... I Milan kaže: „Šta da radim?“, jer ovaj mali studira elektroniku koja je u začetku bila kod nas i gde će?! I kojim slučajem, tako se dogodilo – on se nađe u Kanadi i napravi preduzeće, napravi lovu ... Šta bi bio Nikola Tesla da je ostao ovde?! Bio bi niko i ništa, je l' da?
To su tajne. Ko zna šta bi bio kad bi bio ovo, ono...
Kad pitaš sad klinca šta bi bio – nema pojma šta ga interesuje...
Velika je navala na prava! Pazi u jednoj bespravnoj zemlji ti studiraš pravo!?
Za mene je velika tajna kako sam se uopšte našao na tom glumačkom putu. Ko da me neko izručio tu gde jesam.
I kad sam postao glumac ja nisam to shvatao ništa ozbiljno. Igram u pozorištu i onda Dule Jakšić navali daj da igramo, daj da pevamo! Dule i ja, glumci – pevamo koncerte!
Sve sam ja to shvatao kao prolazno, misleći šta ću da budem... Nemam pojma.

48.
Čekaj – puška mora da opali.
Nas nekoliko u Kruševačkom pozorištu, 1946. i 1947, smo igrali, igrali... Znaš gde je bilo pozorište? – Sad je tu banka – od sadašnjeg Kruševačkog pozorišta ukoso.
Bora Mihailović je bio profesor književnosti i nemačkog jezika, a završio je tu prvu Glumačku školu pri Narodnom pozorištu, još pre Drugog svetskog rata, zajedno sa Matom Miloševićem. Morao je da se vrati u Kruševac, jer se nešto bio razboleo...
Bora Mihailović nas je sve okupio... Bio je predani pozorišni radnik i veliki intelektualac.
Nije bio mator toliko... Za nas je bio mator. Imao pedesetak godina otprilike.
Gostujemo u Trsteniku, Vrnjačkoj banji... i pokvari se kamionet. Mi sedimo – Rada Savićević, Olgica ... – duva vetar, ne možeš da stojiš koliko je hladno, vozač čuka oko motora, a Bora dođe ispod fara i čita knjigu. On to koristi svaki trenutak.
I voleo je da zaspi na sceni. Igramo neku predstavu i on se sakrije ispod stola, ispod čaršafa i zaspi.
On je odgajio čitavu generaciju glumaca u Kruševcu: Miodrag Petrović Čkalja, Taško Načić, Radmila i Božidar Savićević, Budimir i Zorica Stefanović, Olgica Stanisavljević ...
Interesantan je Kruševac, inače – ima veliki broj značajnih glumaca, reditelja, pisaca ... Pored ovih, da kažem Borinih, tu su još i Milan Puzić, Bata Paskaljević, Dušan Radenković, Vlasta Radovanović, Novak Novak, Vlada Vukmirović, Radmila Živković, Milija Vuković, Nebojša Bradić, Vojin Ćetković, Marko Živić, Nataša Tapušković, Nataša Marković, pa Nedić i ti... i to se ponavlja iz generacije u generaciju. U jednom periodu je samo još Kragujevac mogao da se pohvali tolikim brojem značajnih glumaca i pozorišnih ljudi.
Kako se kaže – to je endemski... Endemska naklonost prema pozorištu.
Mnogo je lepa stvar pozorište, zarazna....

49.
Rada Savićević je mnogo bila aktivna u Udruženju Kruševljana, ovde u Beogradu. Kažem joj: „Rado, ti si u Beogradu, pusti Kruševac! Ako ćeš Veče Kruševljana, 'ajdemo u Kruševac.!“
To jedino kod nas ima: „Veče Čačana“, „Veče Kruševljana“... u Beogradu. Ma ti ti si, bre, Beograđanin i gotovo. Ko u Njujorku slavi da je iz Čikaga?!
Od 1947. sam u Beogradu. Išao sam u Kruševac jedino da vidim roditelje i braću. Do 1991. Nisam priviro u Kruševačko pozorište, osim '63, kada smo igrali u čast Leke Bošnjanca. Igrali smo tad Sumnjivo lice. Dinulović je režirao. Igrala Rada Savićević, Olga moja, ja, Čkalja, Guta Dobričanin, Bata Paskaljević... A večera na Jastrepcu! Leka igra kapetana, a misli šta se događa na Jastrepcu, jer se sprema tamo sve! Ja sam igrao Đoku apotekara, Čkalja Viću pisara, a Guta igrao onog ... „Probudim se jutros rano...“, Aleksu Žunjića... I mi odemo na Jastrebac na pečenje, mlada ovčetina sa lojem iz frižidera, oštar nož i ti režeš sam i hladan špricer. Specijalitet.
Onda sam od 1991. do 1996, kao gostujući glumac, imao pet premijera u Kruševačkom pozorištu. To je jedino izvanbeogradsko pozorište u Srbiji gde sam igrao premijere.
Sve ostalo vreme sam proveo u Beogradu.
Beograd me je naučio da se oslobodim provincije, pre svega provincije u sebi.

50.
Muku sam video sa kruševačkim izgovorom.
Tek sam na Akademiji uspeo da ga ispravim i to jedva. Meni je i radio mnogo pomogao da popravim svoj govor. Kasnije sam to iskoristio, kao voditelj „Zabavnika“. I Rade Marković mi je mnogo pomogao oko izgovora. Onda je sa mnom radio i Mavid Popović, on je specijalno bio poznat po kratko-uzlaznim akcentima: "Cipela", terao je da izgovaram. Onda bi ja išao ulicom i to ponavljao, kao strani jezik da učim. Mata Milošević je nas „tesao“ sa nekim planom, to ništa nije bilo slučajno niti nasumice rađeno, ništa nije bilo uzalud. A inače je bio veoma zatvoren čovek. Nije se sa nama družio, ni kada smo imali drugarske večeri, a voleo je da popije. I kad popije svoje, samo kaže: „Deco, do viđenja“, bio je uvek uštogljen.
Glumac mora da vodi računa o dikciji, izgovoru, intonaciji.
Dubrovačke letnje igre, 1972. Igramo Krležinog Areteja na tvrđavi Bokar. Režija: Žorž Paro. Napravio je dve podele, kao dve predstave: jedna glumačka podela počne Areteja iz jednog prostora tvrđave u 21:00, pa posle prve scene, posle pola sata, kad se premesti za drugu scenu u drugi prostor, u onom prvom prostoru počne predstava sa drugom podelom i drugom publikom. To više nikad nigde nisam video, sjajan rediteljski postupak! Relja Bašić i ja smo igrali istu ulogu. Dođe on jednog dana do mene, ja sedim i pijem pivo, i kaže mi: „Slušaj, davi me lektorka. Poslala me kod tebe da me naučiš, kaže, pogrešno govorim.“ Ja iz Kruševca, a on iz Zagreba! Relja je zanosio na zagrebački, a u Areteju nije bilo lokalizama, pa se desilo da ja bolje govorim od njega.
Ali, mnogo pre Akademije, tek je počeo Drugi svetski rat, a ja sam tek bio počeo gimnaziju u Čačku. Otac me je posalo u Čačak da popravim jezik, jer se u Kruševcu govori nakaradno. Mi razvlačimo, ačemo, a oni govore fenomenalno.
I ja naiđem na nepremostivu prepreku.
-„A u, ti si Moravac!“
-„Pa i kroz Čačak prolazi Morava!“
Ali Moravac, to znači „južna pruga“.
U Čačku je bio internat za učiteljsku decu. Blizu gnimnazije. Velika gimnazija bila u Čačku. I tu u internatu imali smo i profesoricu isto, pa isto neka predavanja. Divota jedna.
Al' izdržim dva meseca i plačem svaki dan. Ne mogu više. Mene sramota. nisam smeo da odgovaram, jer govorim kruševački.
Tad sam shvatio šta znači kad te neko prokaže.

75.
Što si duže van pozorišta, to ga se više uželiš.
Ja ne pripadam ovom svetu, ne zanima me. Nekako ništa ne valja kod nas. Ništa ne valja. On ti prodaje šljivu koja je za bacanje. To je mentalitet naroda. Nigde u svetu nema da ti prodaje nešto čemu je istekao rok. Mora da bude sve u redu.
Isto kao u pozorištu, zamisli glumce koji foliraju glumu. Oni su zapravo ta trula šljiva. Ito je jako zarazno. Voće jedno od drugog truli, pokvari. Tu su te negativne odrednice daleko jače od ovih pozitivnih.
Čovek je sam sklon varanju. A onda kažeš pa doboro neka ide kako ide.
Pozorište, koliko god da se menja, ono je večito, o tome se radi. Ali sam se ja promenio.

EPILOG O VLASTIMIRU ĐUZI STOJILjKOVIĆU

U svojih 85 godina života, Vlastimir Đuza Stojiljković se pojavljivao pred publikom na svakih 4 dana. Takav bi bio najpribližniji rezultat dobijen najjedostavnijom matematičkom računicom.

Ovaj i ovakav statistički podatak dao je osnovu za kretanje poroznom granicom privatnog i javnog života jednog od, bez ikakve sumnje, najautentičnijih glumca Srbije i eks-Jugoslavije. Odrednica „autentičan“ samo je još jedan od epiteta kojim se prepoznaje glumački izraz Vlastimira Đuze Stojiljkovića u razmenjivanju odraza između fikcionalnih i nefikcionalnih priča.

Vlastimir Đuza Stojiljković je rođen u mestu Ražanj, 30.juna 1929.godine, u učiteljskoj porodici. Seljenje porodice, po ukazima o premeštanju učitelja, odveli su ga prvo u Makedoniju, a zatim u sela u okolini Kruševca, konačno i u sam Kruševac. Završio je gimnaziju u Kruševcu, baveći se amaterski glumom.

Na poziv profesora istorije i nemačkog jezika u kruševačkoj Gimnaziji, Bore Mihailovića, polaznika prve generacije Glumačke škole pri Narodnom pozorištu u Beogradu (tadašnji pun naziv „Kraljevsko Srpsko Narodno pozorište”), pojavljuje se u prvoj predstavi novooformljenog Okružnog pozorišta u Kruševcu, 1946. Odlukom tadašnje vlasti, kao posledica planskog školovanja obrazovnih kadrova, upisuje se na Rudarsko-geološki fakultet, koji napušta u trećem semestru i upisuje se sa prvom generacijom studenata Akademije pozorišnih umetnosti, 1948.

Popularnost je stekao filmom Ljubav i moda, 1960, za koji je otpevao čuvenu pesmu Devojko mala. Ipak, najšira publika, različitih generacija, pamti ga po ulogama u TV serijama Pozorište u kući i Na slovo, na slovo, radio-programu Zabavnik i, zajedno sa Milenom Dravić, TV šou-programu Liftom na 5. sprat, premijerno emitovanih, repriziranih i obrađivanih u više navrata od trenutka nastanka, sredinom sedamdesetih godina 20.veka, do danas. Pojavljivanje u više od 38 serija, 87 igranih i televizijskih filmova i drama, 310 radio-drama, učinili su ga nesvakidašnjim miljenikom prostora nekadašnje SFRJ. Stojiljković je takođe pozajmljivao glasove junacima brojnih crtanih filmova (ostao je najviše upamćen kao Patak Dača, Optimus Prajm, iz Transformersa i Rafaelo, iz Nindža kornjača).

Onoliko koliko je za njegovu glumačku inicijaciju zaslužan Bora Mihailović, toliko je za njegov glumački izraz i poimanje pozorišne, filmske, TV i radio umetnosti, bilo zaslužno iskustvo savladavanja ovih medija uz pomoć profesora i reditelja Mate Miloševića, Miroslava Belovića, Minje Dedića i Soje Jovanović.

Stvaralaštvo u mediju i za medij pozorišta, ipak, neprekidno je suprotstavljao i davao mu preimućstvo nad bilo kojim drugim načinima i formama umetničkog i ne umetničkog izražavanja. Za 152 uloge u pozorišnim premijerama dobio je najznačajnija priznanja: Sterijinu nagradu, 2 „Oktobarske nagrade“ grada Beograda, „Dobričin prsten“ za životno delo, „Statuetu zlatni ćuran“ za životno delo, Statuetu „Joakim Vujić“ za izuzetan doprinos razvoju pozorišne umetnosti u Srbiji i Sterijina nagrada za naročite zasluge na unapređenju pozorišne umetnosti i kulture; te čitav niz nagrada za pojedinačne uloge i predstave na svim prestižnim festivalim ne samo u Srbiji, već i šire.

Kao pozorišni glumac je prvi put debitovao 1951.godine u Beogradskom dramskom pozorištu (BDP). U BDP je radio do 1968, nakon čega prelazi u „Atelje 212“. U BDP se vratio 1978. i ostao tamo do 1986, kada ponovo prelazi u „Atelje 212“, u kom igrao do penzionisanja, 1994. Takođe, igrao je na svim pozorišnim scenama Beograda. Izvanbeogradske premijere je imao u Kruševačkom pozorištu (12) i Pozorištu „Dobrica Milutinović“ u Sremskoj Mitrovici (1). Kao gostujući glumac, odigrao je premijere i na 4 scene u Crnoj Gori, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.

Naizgled lakoća pripremanja i igranja uloga, posvećenost i predusretljivost, do poslednjeg trenutka života činili su ga jednim od najzauzetijih glumaca.

Kao retko kojeg pozorišnog stvaraoca kritika je u kontinuitetu hvalila kvalitet njegovih izvedbi, vrlo rano ga progaslivši začetnikom „moderne glume“ u Srbiji. Pokušavajući da asimilira i anticipira sopstvenu glumački postupak, Vlastimir Đuza Stojiljković, u više navrata i na više različtitih mesta, insistirao je na prirodnosti i promišljenosti svakog od sredstava glumačkog izraza u međusobnoj distribuciji svakodnevnih životnih detalja i umetničke „stvarnosti“.

Konačno, zašto smo ovaj poslednji odeljak nazvali „Epilog“?
“Epilog je, po tradiciji, deo komada 'izvan fikcije' (izvlače se zaključci iz povesti, zahvaljuje se publici); on je spajao fabulu s realnošću, i po tome se razlikovao od raspleta kao poslednjeg fikcionalnog segmenta.(...) Ono što zatim sledi sasvim je izvan dramske radnje koja se odnosi na njega i koja ga i čini glavnim junakom ove drame. Zato poslednji deo komada i nije nazvan činom već epilogom, koji je zapravo početak jedne nove povesti. (...)”1