ПОДЕЛА УЛОГА

Ауторски пројекат Наташе Рајковић, Снежане Тришић и глумаца представе
ЗА САДА ЈЕ СВЕ ОК
По тексту Наташе Рајковић “Прозор”

Редитељ: Снежана Тришић
Сценограф: Снежана Тришић
Костимограф: Милица Грбић Комазец
Композитор: Ирена Поповић
Сценски говор: Ђорђе Марковић
Избор музике: Биљана Николић, Дејан Тончић, Бојан Вељовић, Никола Ракић

Играју:
Биљана Николић
Дејан Тончић
Бојан Вељовић
Никола Ракић

Премијера 05. 02. 2021.

Крушевачко позориште
Сезона 2020/21.

РЕЧ РЕДИТЕЉКЕ – ЗА САДА ЈЕ СВЕ ОК

Ова представа је настала као последица интроспекције ауторског тима и глумаца. Сагледали смо старе, познате образце живота, односа, понашања у новим околностима које су нас задесиле. Нова ситуација изазвана пандемијом може се посматрати као криза али и као шанса. Кризна ситуација у позоришту и драми најчешће је највећи потенцијал представе јер криза захтева напор, превазилажење, трагање за решењима, одлуке, промене и борбу. У кризној ситуацији непогрешиво откривамо ко је ко, у њој се лик разоткрива, отвара и гради, на сцени као и у животу. У овој представи ликови на сцени саткани су од фрагмената наших прича, искустава, осећања. Уградили смо неки део себе, наших односа, ситуација, дијагноза, ограничења, жеља или страхова. После дуго времена, у овој режији бавила сам се свакодневицом и интимом, ту нема историјских ликова или историјских и политичких преврата или филозофских питања, овде се лична и друштвена драма догађа док се спремамо да кренемо од куће на посао. А ако је тај посао у болници, отварају се бројна етичка питања али и веома сложен однос према болести, међуљудским професионалним и интимним односима. Бавили смо се односима који су оболели и на неки начин су се заглавили, испразнили, уморили. Као и односима који су утемељени на неправди. Болест је често последица неразрешених траума и проблема, некоме излаз, а неком оружје и средство манипулације. У средишту приче је Милена, главна медицинска сестра са одељења за ортопдеију и њен муж, затим шеф на послу и пацијент кога упознаје у болници. Е сад, да ли су то баш ти ликови или смо то ми или су то глумци на сцени? Чије снове они сањају и да ли су ти снови њихова прибежишта или наши тајни светови? Тешко би било разјаснити и поставити тачне границе и дијагнозе јер када се ради о љубави, ту нема праве дијагнозе, вакцине или лека.

Снежана Тришић

РЕЧ АУТОРА

Неправду људи најчешће наводе као нешто што највише не воле и што их највише боли, и није то чудно јер она је тешка и тешко пада на људске животе и кад је мала, и кад је пролазна, па чак и онда кад се није свалила на нас, па и онда када нам се само причињава. Ствар је у томе да тежина неправде нема везе с њеном величином, она је увијек тешка и тешко пада, па онда криви и искривљава наше кости, наше мисли, наше осјећаје и чини нас тежима него што јесмо. Тешкима сами себи, претешки другима . И тако троми и сами вучемо ноге кроз своје животе и све нам је теже са себе збацити то бреме, чини нам се да не можемо ништа, А можемо, о неправди увијек можемо говорити, против ње се увијек можемо борити, нешто понекад можемо и учинити, а некада је можемо и истрпити, чак и опростити, ако је случајна, Једино што с неправдом никада не смијемо радити то је постати и сами неправедни, и то Милена зна.

Наташа Рајковић

КРИТИКА

ПОРТАЛ НОВА

Најновија премијера Крушевачког позоришта, “За сада је све ОК”, у режији Снежане Тришић, текст дугује радионичарском раду драматуршкиње Наташе Рајковић и самих глумаца. Не можемо знати како им је тема постављена, али посао су достојно одрадили, и на нивоу садржаја, и глумачки.

Почетне ситуације у представи су опште препознатљиве: муж и жена у поодмаклој фази брака, у којој нетрпељивост преовлађује. Она је у најбољим средњим годинама, још увек пуна елана, енергије, и самосвесна, духовита и трагична у својој заглављености у лошем животу. У једном тренутку буквално физички не може да се помери са места, које ни у траговима више није њен избор. Шармантно је и са разумевањем игра Биљана Николић.

Она је уморна, иако би и даље могла планине да помера. Уморна од мужа хипохондра, симпатично егоистичног уколико вам је познаник, али исцрпљујуће себичног у улози мужа. Неодољиво га, са префињеним валерима игра Дејан Тончић. Њихова препуцавања, дискретне мржње, велика разочарења и пламичци наде да љубав још постоји, смењују се на рез. У прегрштима нам бацају све могуће варијанте једне некад љубави, па симбиозе, па онда више нико не зна шта је то уопште, и зашто ти људи остају заједно. Док она разбацује своје брусхалтере и ципеле по целом стану, а он није у стању осигурач да промени. Али забрањује да се позове електричар. Познато, зар не?

Духовито је све то, онако како типизирани брачни односи могу деловати гледано са стране. Као сиже за гомилу вицева – ситне мане које се више ни не скривају, али које долазе у ројевима и нагризају крхку животну срећу. Мука је њихова ипак тешка. Он је носи мами на село скоро сваког викенда, тамо где је мажен и пажен. Она своју вуче са собом и нема где да је спусти, јер је на послу чека нови удар – тај истински одвратни шеф ортопедије, тај човек са хиљаду лица, где је једно ружније од другог, тај гад кога Бојан Вељовић игра тако да изазива салве смеха у публици. Можда за нијансу пренаглашено, и за нијансу дуже у односу на целину, али лековито – као анамнезу свих оних силеџија и психопата од којих свако кад тад дође у прилику да зависи, било да је жена или мушкарац. Па или оде са бојишта, или у недоглед наставља да се доказује недоказаном.

Представа је мозаик неколико крупнијих целина, које се значењски без проблема спајају у већу, али драматуршки стоје одвојено. После епизоде са шефом психопатом прича лагано одмиче од реалности: јер на ортопедији је пацијент са тибетанским миром у себи и љубављу према Исланду. Пацијент који тај мир и ту љубав покушава да угради у измалтретирану медицинску сестру, заглављену у животу, као и да смири подивљали его очигледно аморалног доктора. Тог пацијента уз неопходну дозу самоироније, а харизматично игра Никола Ракић.

Ликови су прецизно постављени, са дубоким познавањем и људске психе, и људских односа. Чеховљевски духовито, па све то што знамо да јесте свакодневна мука људска ипак доживљавамо у светлим тоновима. Снежана Тришић их пажљиво води минималистичким поступцима, скраћењима и временским убрзањем, дискретном стилизацијом која не ремети документаристичко исповедну поставку ликова. Неопходни елементи декора сценом пролазе и одлазе брзином цртаног филма, а ликови духовито и пиранделовски искорачују у реалност позоришног контекста, што кулминира соло певачким тачкама. Ово разбијање позоришне илузије делује као разбијање реалности и савршено се уклапа у причу, јер доноси онај одмак од ”стварности” који сви носимо у својим главама, који најчешће не делимо са другима, а који представља спас када се уморимо од свакодневице.
“За сада је све ОК” је једна промишљена, естетски занимљива и релевантна, а у исто време забавна представа и као таква похвалан потез Крушевачког позоришта.

(Критика је настала у оквиру пројекта Критичарски караван, потпомогнутог од стране Министарства за културу.)

Представа “За сада је све ОК” у Крушевачком позоришту

Извор: dnevnik.rs

Милена је жена која је рано остала без мајке.

Није као све друге, стабилне жене, које знају где иду, шта хоће. Или бар изгледају тако. Она има проблема у браку, на послу…Њен муж има мајку. Код ње иде за викенд, на планину, да се наједе, надише. Код куће, све га стеже. Није добро ни њему.

Ово је сиже недавно премијерно изведене представе “За сада је све ОК” у Крушевачком позоришту, које је ове недеље посетио Критичарски караван Удружења позоришних критичара и театролога Србије, под покровитељством Министарства културе и информисања. Представа је настала као ауторски пројекат редитељке Снежане Тришић, глумаца Биљане Николић, Дејана Тончића, Бојана Вељовића, Николе Ракића, по тексту “Прозор” Наташе Рајковић, познате као драматуршкиње која је развила специфичан позоришни израз са редитељем и глумцем Бобом Јелчићем. Тај израз подразумева стил писања и игре који произилазе из свакодневних животних ситуација, осећања и мисли које их прате. Театрализацију која је ненападна, али свеприсутна, баш како то режира Снежана Тришић, бирајући и сценографске детаље, попут удобне брачне фотеље, али само једне.

Основни квалитет представе “За сада је све ОК”, подразумевајући да је у њој потребно отворити душу, јесте храброст. Није драма у томе да су Миленине (Биљана Николић) “супранице” јаче, снажније, него у њој, њеној спремности да покаже своје слабости, своје жеље и потребу да се о њој неко брине, феноменално приказано у сцени у којој се она из жене, супруге, пресвлачи окупана светлима позорнице у Нину Симон и пева “My Baby Just Cares for Me”.

Врло је квалитетна и изведба других глумаца. Дејан Тончић је бриљантан као Миленин муж. Тешко да би се у једној слици, неколико речи могао боље описати, него што то за њега ради костимографско решење Милице Грбић Комазец – тренерка и кошуља. Његова мука је што не може помоћи ни себи, заменити (штедљиву) сијалицу, а камоли жени. Ни њу не може заменити, ни уз помоћ мајке код које одлази. Бојан Вељовић игра доктора, Милениног шефа с посла. Он је оличење свега онога што Милена и њен муж нису – дрчни, бучни, безобразни, бескрупулозни… Самим тим, он је прототип неког тамо успеха који би требало да буде идеалан за чврстину, постојаност, успешност у овом свету, од којег се много лакше оградити, него идентификовати са њим. Никола Ракић игра пацијента у болници, који у једном тренутку повезује сву муку до тада представљених ликова и решава је са привидином лакоћом њу-ејy филозофије спиритуализма, тапкања, медитације, вежби јоге, дисања, а заправо једним контрпунктом, обилним поетски крвавим сањарењем о Исланду, земљи где су људи – људи, а њихово друштво, природа – друштво и природа који их окружују, које одржавају таквима – чисти, нетакнути.

Глумци Крушевачког позоришта очигледно уживају у ономе што раде у представи “За сада је све ОК”. Сама та чињеница прелива се на публику и надахњује их. Комедиографски отклон отклања тежину теме, отварајући здравије перспективе, чак и кад оне долазе од хипстерског мамбо-yамбо мајндфулнеса.

А где нам је Миленица? Шта би са њом?

Е, па ту је већ квака која отвара врата, или прозор, да се изразимо насловом текста од којег се кренуло, за низ проблема. Промају, што би рекла чувена српска реч, како гласи једна од савремених митологија!

Прво, низ брачних сцена на почетку представе, у великој мери заснованих на низу општих места типа муж не примећује жену, пије пиво, док она, заокупљена једом, не примећује њега, а “деца велика”, и нису неки материјал за узбуђења. Драматуршки фјорд се шири увођењем ликова доктора, па и пацијента, новим низом сада оригиналнијих досетки, али по цену да се изгуби Милена, па и обриси брачног костура. Ако ово интерпретирамо са становишта унутрашње логике, могли би да се извлачимо тиме да је управо таква то прича. Такав живот и природа – претапајућа. Нешто се у нама ипак буни да из комедије ситуације пређемо пут комедије стања, да опште узмемо за индивидуално, да мушки поједу женске, а такву ствар прихватимо здраво за готово.

Игор Бурић