PODELA ULOGA

Autorski projekat Nataše Rajković, Snežane Trišić i glumaca predstave
ZA SADA JE SVE OK
Po tekstu Nataše Rajković “Prozor”

Reditelj: Snežana Trišić
Scenograf: Snežana Trišić
Kostimograf: Milica Grbić Komazec
Kompozitor: Irena Popović
Scenski govor: Đorđe Marković
Izbor muzike: Biljana Nikolić, Dejan Tončić, Bojan Veljović, Nikola Rakić

Igraju:
Biljana Nikolić
Dejan Tončić
Bojan Veljović
Nikola Rakić

Premijera 05. 02. 2021.

Kruševačko pozorište
Sezona 2020/21.

REČ REDITELJKE – ZA SADA JE SVE OK

Ova predstava je nastala kao posledica introspekcije autorskog tima i glumaca. Sagledali smo stare, poznate obrazce života, odnosa, ponašanja u novim okolnostima koje su nas zadesile. Nova situacija izazvana pandemijom može se posmatrati kao kriza ali i kao šansa. Krizna situacija u pozorištu i drami najčešće je najveći potencijal predstave jer kriza zahteva napor, prevazilaženje, traganje za rešenjima, odluke, promene i borbu. U kriznoj situaciji nepogrešivo otkrivamo ko je ko, u njoj se lik razotkriva, otvara i gradi, na sceni kao i u životu. U ovoj predstavi likovi na sceni satkani su od fragmenata naših priča, iskustava, osećanja. Ugradili smo neki deo sebe, naših odnosa, situacija, dijagnoza, ograničenja, želja ili strahova. Posle dugo vremena, u ovoj režiji bavila sam se svakodnevicom i intimom, tu nema istorijskih likova ili istorijskih i političkih prevrata ili filozofskih pitanja, ovde se lična i društvena drama događa dok se spremamo da krenemo od kuće na posao. A ako je taj posao u bolnici, otvaraju se brojna etička pitanja ali i veoma složen odnos prema bolesti, međuljudskim profesionalnim i intimnim odnosima. Bavili smo se odnosima koji su oboleli i na neki način su se zaglavili, ispraznili, umorili. Kao i odnosima koji su utemeljeni na nepravdi. Bolest je često posledica nerazrešenih trauma i problema, nekome izlaz, a nekom oružje i sredstvo manipulacije. U središtu priče je Milena, glavna medicinska sestra sa odeljenja za ortopdeiju i njen muž, zatim šef na poslu i pacijent koga upoznaje u bolnici. E sad, da li su to baš ti likovi ili smo to mi ili su to glumci na sceni? Čije snove oni sanjaju i da li su ti snovi njihova pribežišta ili naši tajni svetovi? Teško bi bilo razjasniti i postaviti tačne granice i dijagnoze jer kada se radi o ljubavi, tu nema prave dijagnoze, vakcine ili leka.

Snežana Trišić

REČ AUTORA

Nepravdu ljudi najčešće navode kao nešto što najviše ne vole i što ih najviše boli, i nije to čudno jer ona je teška i teško pada na ljudske živote i kad je mala, i kad je prolazna, pa čak i onda kad se nije svalila na nas, pa i onda kada nam se samo pričinjava. Stvar je u tome da težina nepravde nema veze s njenom veličinom, ona je uvijek teška i teško pada, pa onda krivi i iskrivljava naše kosti, naše misli, naše osjećaje i čini nas težima nego što jesmo. Teškima sami sebi, preteški drugima . I tako tromi i sami vučemo noge kroz svoje živote i sve nam je teže sa sebe zbaciti to breme, čini nam se da ne možemo ništa, A možemo, o nepravdi uvijek možemo govoriti, protiv nje se uvijek možemo boriti, nešto ponekad možemo i učiniti, a nekada je možemo i istrpiti, čak i oprostiti, ako je slučajna, Jedino što s nepravdom nikada ne smijemo raditi to je postati i sami nepravedni, i to Milena zna.

Nataša Rajković

KRITIKA

PORTAL NOVA

Najnovija premijera Kruševačkog pozorišta, “Za sada je sve OK”, u režiji Snežane Trišić, tekst duguje radioničarskom radu dramaturškinje Nataše Rajković i samih glumaca. Ne možemo znati kako im je tema postavljena, ali posao su dostojno odradili, i na nivou sadržaja, i glumački.

Početne situacije u predstavi su opšte prepoznatljive: muž i žena u poodmakloj fazi braka, u kojoj netrpeljivost preovlađuje. Ona je u najboljim srednjim godinama, još uvek puna elana, energije, i samosvesna, duhovita i tragična u svojoj zaglavljenosti u lošem životu. U jednom trenutku bukvalno fizički ne može da se pomeri sa mesta, koje ni u tragovima više nije njen izbor. Šarmantno je i sa razumevanjem igra Biljana Nikolić.

Ona je umorna, iako bi i dalje mogla planine da pomera. Umorna od muža hipohondra, simpatično egoističnog ukoliko vam je poznanik, ali iscrpljujuće sebičnog u ulozi muža. Neodoljivo ga, sa prefinjenim valerima igra Dejan Tončić. Njihova prepucavanja, diskretne mržnje, velika razočarenja i plamičci nade da ljubav još postoji, smenjuju se na rez. U pregrštima nam bacaju sve moguće varijante jedne nekad ljubavi, pa simbioze, pa onda više niko ne zna šta je to uopšte, i zašto ti ljudi ostaju zajedno. Dok ona razbacuje svoje brushaltere i cipele po celom stanu, a on nije u stanju osigurač da promeni. Ali zabranjuje da se pozove električar. Poznato, zar ne?

Duhovito je sve to, onako kako tipizirani bračni odnosi mogu delovati gledano sa strane. Kao siže za gomilu viceva – sitne mane koje se više ni ne skrivaju, ali koje dolaze u rojevima i nagrizaju krhku životnu sreću. Muka je njihova ipak teška. On je nosi mami na selo skoro svakog vikenda, tamo gde je mažen i pažen. Ona svoju vuče sa sobom i nema gde da je spusti, jer je na poslu čeka novi udar – taj istinski odvratni šef ortopedije, taj čovek sa hiljadu lica, gde je jedno ružnije od drugog, taj gad koga Bojan Veljović igra tako da izaziva salve smeha u publici. Možda za nijansu prenaglašeno, i za nijansu duže u odnosu na celinu, ali lekovito – kao anamnezu svih onih siledžija i psihopata od kojih svako kad tad dođe u priliku da zavisi, bilo da je žena ili muškarac. Pa ili ode sa bojišta, ili u nedogled nastavlja da se dokazuje nedokazanom.

Predstava je mozaik nekoliko krupnijih celina, koje se značenjski bez problema spajaju u veću, ali dramaturški stoje odvojeno. Posle epizode sa šefom psihopatom priča lagano odmiče od realnosti: jer na ortopediji je pacijent sa tibetanskim mirom u sebi i ljubavlju prema Islandu. Pacijent koji taj mir i tu ljubav pokušava da ugradi u izmaltretiranu medicinsku sestru, zaglavljenu u životu, kao i da smiri podivljali ego očigledno amoralnog doktora. Tog pacijenta uz neophodnu dozu samoironije, a harizmatično igra Nikola Rakić.

Likovi su precizno postavljeni, sa dubokim poznavanjem i ljudske psihe, i ljudskih odnosa. Čehovljevski duhovito, pa sve to što znamo da jeste svakodnevna muka ljudska ipak doživljavamo u svetlim tonovima. Snežana Trišić ih pažljivo vodi minimalističkim postupcima, skraćenjima i vremenskim ubrzanjem, diskretnom stilizacijom koja ne remeti dokumentarističko ispovednu postavku likova. Neophodni elementi dekora scenom prolaze i odlaze brzinom crtanog filma, a likovi duhovito i pirandelovski iskoračuju u realnost pozorišnog konteksta, što kulminira solo pevačkim tačkama. Ovo razbijanje pozorišne iluzije deluje kao razbijanje realnosti i savršeno se uklapa u priču, jer donosi onaj odmak od ”stvarnosti” koji svi nosimo u svojim glavama, koji najčešće ne delimo sa drugima, a koji predstavlja spas kada se umorimo od svakodnevice.
“Za sada je sve OK” je jedna promišljena, estetski zanimljiva i relevantna, a u isto vreme zabavna predstava i kao takva pohvalan potez Kruševačkog pozorišta.

(Kritika je nastala u okviru projekta Kritičarski karavan, potpomognutog od strane Ministarstva za kulturu.)

Predstava “Za sada je sve OK” u Kruševačkom pozorištu

Izvor: dnevnik.rs

Milena je žena koja je rano ostala bez majke.

Nije kao sve druge, stabilne žene, koje znaju gde idu, šta hoće. Ili bar izgledaju tako. Ona ima problema u braku, na poslu…Njen muž ima majku. Kod nje ide za vikend, na planinu, da se najede, nadiše. Kod kuće, sve ga steže. Nije dobro ni njemu.

Ovo je siže nedavno premijerno izvedene predstave “Za sada je sve OK” u Kruševačkom pozorištu, koje je ove nedelje posetio Kritičarski karavan Udruženja pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja. Predstava je nastala kao autorski projekat rediteljke Snežane Trišić, glumaca Biljane Nikolić, Dejana Tončića, Bojana Veljovića, Nikole Rakića, po tekstu “Prozor” Nataše Rajković, poznate kao dramaturškinje koja je razvila specifičan pozorišni izraz sa rediteljem i glumcem Bobom Jelčićem. Taj izraz podrazumeva stil pisanja i igre koji proizilaze iz svakodnevnih životnih situacija, osećanja i misli koje ih prate. Teatralizaciju koja je nenapadna, ali sveprisutna, baš kako to režira Snežana Trišić, birajući i scenografske detalje, poput udobne bračne fotelje, ali samo jedne.

Osnovni kvalitet predstave “Za sada je sve OK”, podrazumevajući da je u njoj potrebno otvoriti dušu, jeste hrabrost. Nije drama u tome da su Milenine (Biljana Nikolić) “supranice” jače, snažnije, nego u njoj, njenoj spremnosti da pokaže svoje slabosti, svoje želje i potrebu da se o njoj neko brine, fenomenalno prikazano u sceni u kojoj se ona iz žene, supruge, presvlači okupana svetlima pozornice u Ninu Simon i peva “My Baby Just Cares for Me”.

Vrlo je kvalitetna i izvedba drugih glumaca. Dejan Tončić je briljantan kao Milenin muž. Teško da bi se u jednoj slici, nekoliko reči mogao bolje opisati, nego što to za njega radi kostimografsko rešenje Milice Grbić Komazec – trenerka i košulja. Njegova muka je što ne može pomoći ni sebi, zameniti (štedljivu) sijalicu, a kamoli ženi. Ni nju ne može zameniti, ni uz pomoć majke kod koje odlazi. Bojan Veljović igra doktora, Mileninog šefa s posla. On je oličenje svega onoga što Milena i njen muž nisu – drčni, bučni, bezobrazni, beskrupulozni… Samim tim, on je prototip nekog tamo uspeha koji bi trebalo da bude idealan za čvrstinu, postojanost, uspešnost u ovom svetu, od kojeg se mnogo lakše ograditi, nego identifikovati sa njim. Nikola Rakić igra pacijenta u bolnici, koji u jednom trenutku povezuje svu muku do tada predstavljenih likova i rešava je sa prividinom lakoćom nju-ejy filozofije spiritualizma, tapkanja, meditacije, vežbi joge, disanja, a zapravo jednim kontrpunktom, obilnim poetski krvavim sanjarenjem o Islandu, zemlji gde su ljudi – ljudi, a njihovo društvo, priroda – društvo i priroda koji ih okružuju, koje održavaju takvima – čisti, netaknuti.

Glumci Kruševačkog pozorišta očigledno uživaju u onome što rade u predstavi “Za sada je sve OK”. Sama ta činjenica preliva se na publiku i nadahnjuje ih. Komediografski otklon otklanja težinu teme, otvarajući zdravije perspektive, čak i kad one dolaze od hipsterskog mambo-yambo majndfulnesa.

A gde nam je Milenica? Šta bi sa njom?

E, pa tu je već kvaka koja otvara vrata, ili prozor, da se izrazimo naslovom teksta od kojeg se krenulo, za niz problema. Promaju, što bi rekla čuvena srpska reč, kako glasi jedna od savremenih mitologija!

Prvo, niz bračnih scena na početku predstave, u velikoj meri zasnovanih na nizu opštih mesta tipa muž ne primećuje ženu, pije pivo, dok ona, zaokupljena jedom, ne primećuje njega, a “deca velika”, i nisu neki materijal za uzbuđenja. Dramaturški fjord se širi uvođenjem likova doktora, pa i pacijenta, novim nizom sada originalnijih dosetki, ali po cenu da se izgubi Milena, pa i obrisi bračnog kostura. Ako ovo interpretiramo sa stanovišta unutrašnje logike, mogli bi da se izvlačimo time da je upravo takva to priča. Takav život i priroda – pretapajuća. Nešto se u nama ipak buni da iz komedije situacije pređemo put komedije stanja, da opšte uzmemo za individualno, da muški pojedu ženske, a takvu stvar prihvatimo zdravo za gotovo.

Igor Burić