(Инспирисано Ташаном, Коштаном и Покојниковом женом Боре Станковића адаптирао Димитрије Коканов)
Копродукција Крушевачко позориште и Арт тема

Улоге: Гордана Ђурђевић Димић – Аничина мајка, Јелена Матијашевић – Аница, Јелена Стајковац – Ташана, Биљана Николић – Ташанина мајка, Никола Ракић – Ита и Дејан Тончић – Калуђер, Сарош, Мирон
Редитељка: Јована Томић
Драматург: Димитрије Коканов
Кореографкиња: Маја Калафатић
Костимографкиња: Селена Орб
Композиторка: Миша Цвијовић
Премијера: (Позоришни фестивал “Буцини дани“ 17.06.2018.)

Реч драматурга

Основни материјал за конструисање текста И сваки пут као да је први преузет је из приповетке Покојникова жена, те драме Ташана Борисава Станковића. Примењен је принцип декомпоновања прозног и драмског материјала те поновно склапање композиције методама фрагментирања драмског садржаја и драматизацијом прозног садржаја. Адаптација настале текстуалне стурктуре која поставља две главне јунакиње из два дела Боре Станковића: Аница из приповетке и Ташана из драме, обезбедила је основну драмску структуру праћења наратива о животу жена које су остале саме и са том околношћу се суочавају. Даља адаптација је омогућила да се у оригиналним текстовима удовице замене позицијом остављених, у романтичном односу одбачених жена, те да комплетан наратив буде наратив пребољевања тј. тражења изласка из поља поражене тј губитнице. Следећи ниво интервенције је поступак актуелизације насталог текста. Актуелизација је извршена драматуршким методама монтаже и колажирања насталог драмског материјала са документарним материјалом преузетим из дневне штампе и пре свега текстуалних женских исповести и разговора са различитих форума на тему остављања, пребољевања, преиспитивања традиционалног оквира васпитања жена у Србији данас.

Апропријација различитог медијског садржаја је омогућавала објективније сагледавање, ишчитавање и учитавање нових значењских целина у тексту. Новонастала конструкција представља својеврсно повлачење паралеле у наративма проблема еманципације жена у патријархалном друштву с почетка двадесетог века и њиховог ревидирања у контекстима “ослобођене жене” у друштву почетка двадесет првог века.

Ташана и Аница су симболиче близнакиње, два архетипа, два модела, два лица унутар истог механизма, механизма пребољевања и ослобађања од позције која подразумева зависност од мушкарца као животног стабилног ослонца.

Реч редитељке

Представа радног наслова “И сваки пут као да је први” на духовит, дирљив и искрен начин проговара о комплексним мушко – женским односима, повлачећи паралелу жена са почетка двадесетог века, и данашњих, актуелних проблема, који се у многоме не разликују од контекста о ком је писао Бора Станковић. Тематски оквир драмског предлошка садржан је у реплици из комада “Ташана”: “Најтеже је бити сам а не бити свој”.

Две жене, Аница и Ташана, на два различита начина, који произилазе из различитих биографија, друштвеног и социјалног миљеа и породичних односа, спајајући садашњи тренутак са прошлим временима, покушавају да пронађу и наново изграде лични идентитет. У форми исповедних монолога, сукобљавајући се са патријархалном средином, њих две се боре за своје место – равноправно – у заједници, и на искрен, бруталан и болно духовит начин говоре о најкрхкијим личим тајнама и препрекама на путу ка оздрављењу услед љубавног разочарања. Стилизован сценски покрет, тактилна музика и сведен, софистициран костим, заједно са осталим сценским средствима, имају за циљ да дочарају потиснуту страст, раскорак између чулног и здраворазумског у ком се сви ликови овог комада налазе, растрзаност између жеља и могућности, очекивања и реалности. Ова прича, исповест две јунакиње је универзална тако да се свако може препознати, поистоветити и преиспитати, а са друге стране интимна, тактилна и суптилна тако да ћемо бити увучени у лични свет, приватни универзум две храбре, а рањиве жене које ће нам испричати своје најскривеније тајне и жеље.